Darko Kitanović

Na večeri ” Borilačkih vestina” održanih u hali Sportskog centra, prikazane su različite borilačke veštine: karate, džudo, kik box…  Učešće u programu uzeo sam i  ja sa svjoim klubom.

Naš prikaz borilačkoh veština počeo je sa malo zagrejavanja i početnikih tehnika karatea. Nakon toga početnici su publici prikazali tehnike kao što su: čoko zuki, age uke, ude uke… Po završetku najmlađih karatista Karate kluba ” Bor ” nastupila je pionirska ekipa radivši katu heian shodan.Potom je usledio prikaz  kihon ippon kumite.

Došao je red i na mene koji sam sa nastupo sa svojim klubskim drugom, takođe iz prvog tima, Sibinom Funtunjerovićem predstavljajući tehniku dziju ippon kumite. Po završetku prezentacije mi iz prvog tima zajedno sa trenerom predstavili smo još jednu katu – bassai dai , čime je naš nastup i završen.

Hala je bila prepuna gledalaca a ja pozivam ovom prilikom sve one koji su ove godine propustili “Veče borilačkih veština 2011.”, kao i one koji do sada nisu posećivali ovakve skupove,  da ne propuste sledeću priliku. Možda će baš neko od vas otkriti talenat u sebi i odlučiti se za neki od ove vrste sportova.

Mnogo poznatih ljudi prisustvovali su prvom organizovanom BorNet-u 2011. među kojima su bili i Branislav Lečić, Jorgovanka Tabaković, Dubrovka Marković, Gorgana Čomić i mnogi drugi. Imao sam priliku da se sa svima njima lično upoznam i svhvatim koliko su svi oni mnogo zanimljivi ljudi i pristupačni.

Da se malo pohvalim, na BorNet-u ja sam bio “obezbeđenje” i to mi je bio i prvi put da sam bio na nekom tako velikom skupu tviteraša, blogera i ostalih korisnika interneta. Bilo je zanimljivo slušati sve te ljude kako su pričali i objašnjavali šta je ustvari internet, twitter, facebook… mnogo zanimljivih diskusija i tema, ali meni je ipak najveći uspeh bio to što sam upoznao sve te važne ljude.

Prvog dana BorNet -a pojavila se i jedna osoba koja je meni bila mnogo interesantna čim sam je ugledao i odmah mi privukla pažnju. Pitao sam mamu ko je ona i zamolio je da me upozna sa njom, legenda – Danica Radišić!

I dok je moja mama, inače poznatija kao NenaBor, razgovarala sa Danicom Radišic – NikiBGD, ja sam sedeo pored njih i slušao šta pričaju. Onda mi je Danica preporučila da otvorim svoj twitter nalog i u dve rečenice mi objasnila zašto je dobro imati ga i koje su njegove prednosti. Ona je glavni krivac što sam postao twitteraš

Dubrovku Marković zamišljao sam potpuno drugačije, nekako strogu i suviše ozbiljnu a ustvari bilo je sasvim suprotno, zahvaljujući njoj ja sam se samo smejao.

Po završetku BorNet-a danima sam sumirao rezultate u svojoj glavi a potom otvorio svoj twitter nalog i prvo zapratio, koga drugog već nju – NikiBGD.

U svakom slučaju potrebno mi je još dosta vremena da se uklopim u novu priču, nadam se da ćete mi svi u tome pomoći. Društvo jedva čekam da vas ponovo sve vidim u maju na EastWeekendFest -u 2012.!

Danas je održano treće kolo školske lige u Sportskom centru u Boru. Takmičari su bili podeljeni po osnovnim školama a ne po klubovima za koje treniraju.

Učestvovalo je oko šezdeset takmičara iz svih borskih osnovnih škola. Takmičio sam se za osnovnu školu “Sveti Sava” u kategoriji dečaci 1998 godište. Na ovom takmičenju borio sam se u katama i borbama,  iako se obično takmičim samo u borbama.

Po završetku takmičenja u katama, gde sam dva puta ponovio katu “djion” i osvojio zlatnu medalju, počelo je takmičenje u borbama. Povukao sam se na tribine da se malo odmorim dok na red ne bude došla  moja kategorija.

Po najavi da je sledeća na redu  moja kategorija, krenuo  sam sa zagrejavanjem.  Prozvali su me  i rekli mi koji sam pojas, vezao sam pojas i stavio rukavice. Došlo je vreme i za moju borbu.

Počela je i  trajala  dva i po minuta.  Pobedio sam sa rezultatom sedam prema dva i osvoio prvo mesto. Trener mi je čestitao, a potom uručio diplome i medalje.

Po završetku takmičenja presvuko sam se, ponosno stavio medalje oko vrata i pošao kući. Po dolasku kući pohvalio sam se roditeljima i pokazao im šta sam osvojio. Čestitali su mi a nakon toga smo seli i zajednički komentarisali pojedine utiske.

Posle pet godina treniranja u Karate klubu ” Tigar ” sticajem okolnosti promenio sam klub i trenera. Moj prvi trening u novom okruženju nije bio baš tako lak za mene. Svi se međusobno delimično poznajemo poznajemo ali strah i tremu nisam mogao da kontrolišem. Sve mi je delovalo drugačije, novo i bojao sam se kako ću se uklopiti u novo društvo. Strah je bio neopravdan! Novi drugari lepo su me dočekali i prihvatili a trener me je proveo kroz sve prostorije i pokazao mi teretanu, svlačionicu i svime što mogu da koristim. Tako sam postao takmičar karate kluba ” Bor ” i dobio novog trenera Obrenka Petrovića.

Posle samo tri dana treninga predstojalo je međunarodno takmičenje u Aranđelovcu. Nisam se nadao da će moj trener tako brzo steći poverenje u mene i povesti me odmah na takmičenje.

Konkurencija je bila velika, 450 takmičara iz 42 kluba Srbije, Crne Gore i Rumunije. Imao sam veliku tremu ali rezultat nije izostao. Osvojio sam bronzanu medelju i time opravdao poverenje koje mi je trener ukazao.

U karate klubu ” Tigar Bor “, 26.12 2010. godine, održana je žurka za uspešno završenu godinu. Naj zaslužniji takmičari su dobili i diplome za doprinos klubu, da se ne hvalim ali ja sam jedan od njih . Posle podele diploma usledila je žurka na kojoj niko nije sedeo. Super smo se proveli, slikali, igrali i ostali do kasno.

Dosao je dugo očekivani zimski raspust – dosta smaranja od strane nastavnika! Počinje zezanje, približila  se Nova godina. Sa velikim adrenalinom isčekivao sam dolazak Nove 2011. godine. Čitavo popodne jurio sam po gradu kupujući petarde, vatromet i sestri pčelice koje lete i zuje kako bih je obradovao.

Novu godinu dočekao sam u krugu svoje porodice. Svi smo bili veseli, srećni  dok je moja sestra neprestano igrala. U ponoć je počeo vatromet! Sestra i ja bacali smo petarde i puštali vatromet sa terase stana. Bio je ovo jedan od lepsih dočeka.

Svim svoim drugovima , članovima našeg karate kluba kao i treneru želim srećnu i uspešnu 2011. godinu i puno medalja na prestojećim takmičenjima!

Odmah posle Državnog takmičenjam, negde pred kraj školske godine, u klubu smo imali organizovanu malu proslavu.

Prvo je počelo dodeljivanje nagrada za one koj su doprineli klubu. Svo to vreme na stolu su stajala dva pehara, i svi smo se pitali za koga su? Trener je prozivao jednog po jednog da priđe i preuzime svoju medalju i zahvalnicu. Po završetku prozivke trener je održao kraći uvodni govor. Na trenutak bio sam tužan i u sebi se pitao da li moguće da su svi pohvaljeni sem nekolicine nas.

Onda je počelo ono pravo. Trener je prozvao moju drugaricu  Tanju. Prišla je,  svi smo aplaudirali jer je trener rekao da je ona proglašena za karatistu kluba za tu godinu u ženskoj ekipi.Ali, ostao je jos jedan pehar! Svi smo se ućutali….  Posle samo nekoliko sekundi trener je izgovorio  i moje ime. Nisam mogao da verujem! Dobio sam veliki aplauz i onako presrećan prišao da preuzmem svoj pehar na kome je pisalo ” Najbolji karatista kluba “. Vratio sam se na svoje mesto. Svi su mi čestiteli, slikali me i tražili izjavu za televiziju.

Trener je dao znak što je značilo da naša žurka može da počne. Rasklonili smo stolice i krenuli da đuskamo. To veče je bilo sjajno svi su igrali, skakli, veselili se i lepo družili.

Po završetku Državnog prvenstva u karateu 2008. godine, pripala mi je velika čast da od komisije za spost SO Bor, budem proglašen za sportistu godine. Trener je pozvao moju drugaricu koja je na održanom prvrnstvu Srbije u Beogradu osvoila 3 mesto kao i mene sa rečima da sutra dan dodjemo u opštinu Bor. Nisam znao o čemu se radi ali sam ipak došao u dogovoreno vreme. Opština je bila puna dece. Tek tada nam je trener rekao o čemu se radi. U pitanju je bilo dodeljivanje nagrada najuspesnije sportiste grada Bora.

Sve su nas uveli u veliku salu a onda nam rekli da sednemo na svoja mesta. Dobili smo posluženje, po čašu soka, i ubrzo je počela svečanost. Odjenom, čuo sam svoje ime,  ustao sam sa stolice i sitnim koracima bojažljivo prišao Predsedniku Opstine koji mi je čestitao a zatim iuručio nagradu.

Svi mi koji smo proglašeni najboljim sportistima 2008. godine slikali smo se sa predsednikom a onda dali po kratku izjavu za novinare. Kuci sam došao užutbanim korakom sav srećan. Svoj pehar odmah sam stavio na počasno mesto na vitrini. Nisam skidao pogled sa njega. Gledao sam kako sunčevi zraci padaju na njega i obasjavaju ga. Činilo mi se da bi svaki put posebno zasjao.

Nije mala stvar biti karatista godine! Ponosan sam na svoj uspeh i nadam se ovo nije jedini put kada sam poneo tu titulu.

Moje prvo Državno takmičenje se dogodilo 2008 godine u Beogradu. Učestvovalo je 360 takmičara iz 120 klubova. Bilo je mnogo zagušljivo, jedva se disalo,prolazilo. Kategorije su dugo trajale, razglas je bio nejasan. Konačno je došla na red moja kategorija,bilo nas je mnogo. Pobedio sam prvu borbu,drugu,treću… Pitao sam trenera koliko još borbi imam, nije hteo da mi kaže da samveć učao u polu finale. Počela je i četvrta borba koju sam na moju veliku žalost izgubio. Izašao sam onako sav tuzan i bez jednog tračka nade da sam bilo šta osvojio.

Prišao mi je trener, potapšao me po ramenu i rekao; ” Nasmej se! Ne budi tužan, upravo si postao vicešampion države!” Nisam mogo da verujem kad sam to čuo. Reči trenera neprekidno su odzvanjale u mojim ušima.Bio sam veoma srećan da to rečima ne umem ni da opišem.

Ovo takmičenje ostavilo je na mene veliki utisak. Mislim da bi svako trebao, bar jednom u životu, da oseti ovako nešto. Takmičenje nikada neću zaboraviti. Iako ih je bilo još mnogo posle ovog ni jedno nije ostavilo ovakav utisak na mene iako se nikad nisam vretio bez medalje.

Dosao je i taj dan. Taj dan je dan kada sam počeo da treniram karate. Kada sam došao na trening sve mi je bilo nepoznato ali sam se vrlo brzo upoznao sa novim drugarima.
Trening je počeo sa malo trčanja a onda smo sesvi igrali između dve vatre. Potom smo poceli da se zagrevamo pa tek onda i da se razgibavamo. Onda je počelo ono što smo svi jedva čekali. Postrojili smo se svi u vrstu. Trener nam je zatim rekao: „ levi zen kucu daci ic!“. Svi smo se zbunili jer prvi put čujemo tako nešto. Trener se nasmejao a zatim i svi mi zajedno sa njim. Onda nam je objasnio šta to ustvari znači. Zen kucu dači je ustvari jedna od tehnika iz karatea. Bilo je tu jos mnogo čudnih stvari ali uz dobrog trenera sve je lako i da se uradi i da se shvati.Taj prvi trening činio mi se veoma kratkim, tako da sam jedva čeko sledeći.
Kada sam došao kući odmah sam počeo da pričam roditeljima kako je bilo. Pričao sam i pričao sve do detalja ,svaku reč bukvalno potpuno sve, i „udavio“ ih svojom pričom. Karate kao sport jako mi se svideo, tako da sam nastavio da treniram sve do dana danasnjeg i nastavicu sve dok mogu.